Medju gomilom svakakvih, beznacajnih, i razocaravajucih dana u nasim zivotima ima i onih dana kada mozemo slobodno reci da su DIVNI.
Da, divni….
Oni dani koje najvise volim i koje nikom ne dam da mi pokvari su nasi rodjendani.
Dana , 21.11.2008. nasem najmladjem clanu porodice je rodjendan, a i nasa slava. Znala je ona kad da se rodi….
Pre tacno 4 godine na taj dan , podigli smo slavski kolac, rucala sam i otisla u bolnicu da rodim Anastasiju. Pa radost, da nema gde vise….
E pa iz tog razloga, na ovom blogu nece me biti nekoliko dana jer moja princeza vec sve zna i hoce da ima najlepsu tortu i hoce da dobije najlepse poklone, tako da mama pored spremanja slave mora da spremi najlepsu tortu i da taj dan posveti njoj i gostima, a mama bi bas volela , posto se ova slavlja padaju u petak, a mama ne radi vikendom, da uvece proslavi ljudski , jer su svi proslavili njeno rodjenje samo mama nije….Nisam imala vremena….
E pa sad, vreme odvajam samo za nju, za njene zelje, i njene zahteve, jer pored svih glupavih obaveza i cimanja zaboravljam sta je ono sto me pokrece i drzi jakom… Moja deca…..

Zivimo tu gde zivimo, i zivimo tako kako zivimo…
Uopsteno, situacija kod nas u zemlji je teska i kao sto je sve u ovoj nasoj drzavi uhvatio talas promena , naravno da necu ni ja da budem preskocena.
Mogla bih najverovatnije da pobegnem, jer imam gde i imam tu mogucnost da biram, ali ipak sam izabrala da ostanem tu gde sam i da nastavim dalje, hrabro i dostojanstveno sta god da me snadje. Ja ne bezim…Mogu, ali necu..
Sistematizacije, privatizacije, tranzicije, visak radnika, male ili nikakve plate , male otpremnine… Svega tu ima, kod nas….Valjda mora da bude tako. Pomirila sam se s tim. Odavno. Ima i tezih i gorih slucajeva od mog. Ja bar imam posao, redovna primanja, zasad…a o tezini posla ne zelim da pisem, bar ne jos uvek. Svaki posao je tezak na svoj nacin.
Da bih mogla da objasnim situaciju u kojoj se ja nalazim, moram da napisem cime se ja u stvari bavim, odnosno, sta radim…
Ja, kao radnik Zdravstvenog Centra u ocnoj sluzbi i kao radnik sa malo godina u toj sluzbi ( 7 godina ) postala sam visak. Ali, imam resenje za stalno tako da sam ja postala deo “ sistematizacije “. Ne zelim da zalazim u pricu da li su razlog stvarno moje godine radnog staza u toj sluzbi pa sam zato stavljena na spisak medju njih cetiri iz nase sluzbe ili je nesto drugo u pitanju. O tome ovde ne zelim da pisem. Dovoljno je da ja znam.
Novo resenje sam dobila jos pre dve godine , medju gomilom drugih sestara po svim ostalim sluzbama. Naziv moje nove sluzbe je “ Sluzba za produzeno lecenje i negu “
Ja zbunjena , ali ne i jedina, pokusavala sam da nadjem nacin ili nekog ko ce da mi objasni sta podrazumeva rad u toj sluzbi. Odgovor je bio :” To je samo resenje takvo, ostajete svi na svojim radnim mestima. Tako mora da bude zbog sistematizacije , da neko ne bi ostao bez posla .” Ok. Precutala sam…tad…
Medjutim, pocela je moja nova sluzba da se gradi, u stvari, pocele su da se renoviraju prostorije za tu moju novu sluzbu. Zna se ko mi je nacelnik, glavni tehnicar, buduce kolege i koleginice. Sve se zna, ali jos uvek nista konkretno niko ne prica sta ce tu da se radi. A ja ne budem lenja, naravno, volim da znam sta me ceka….mada, svesna sam ja toga da sta god da je ja sam zavrsila takvu skolu i to moram da radim…
Uostalom, ja sam ta koja voli smenski rad, odeljenski rad, i volim da radim to sto sam zavrsila vise od ovog do sad-glupavog piskaranja, administracije, zakazivanja i objasnjavanja ljudima “ zasto doktor ne moze danas da ga primi”. Muka mi je od svega toga.
Tako se ja lepo , po prvi put zbog svog licnog interesa, maksimalno angazujem i odem na Kongres Medicinskih sestara.
Upoznala sam tamo gomilu iz drugih gradova, kolege i koleginice, i u toku razgovora sa jednom od mojih koleginica iz drugog grada, ja dobijem objasnjenje sta znaci i koji je opis posla medicinske sestre u sluzbi za produzeno lecenje, posto u njihovom gradu vec postoji takva sluzba.
Odgovor je glasio ovako ( mada je mogla da bude malo indirektnija, da ne kazem “neznija” ):” Pa, u toj sluzbi ce da budu uglavnom ljudi koji imaju karcinome ili oni kojima vise nema spasa, nesto slicno gerijatriji. Tvoje je samo da ih brizljivo cuvas i negujes do trenutka kad treba da umru, a kad vidis da umiru, samo da ih pustis na miru da umru…..”
Ej bre! Pa ja to ne mogu !!!Kako ja , ovakva osecajna curka, da pustim nekog, a da ne pokusavam da ga spasim…
I ne znam sta me ceka….mozda nece da bude bas tako kako je ona meni rekla…Pa ipak ja radim neki human posao, nisam….
I pocnem tako da razmisljam sta je gore ? Zar nisam mogla lepo ko moja baba da ne zavrsavam skolu, da me muz izdrzava, a ja da kuvam, spremam, i cuvam decu ? Nego, eto, mi zene hocemo da budemo ravnopravne, a nigde nema ravnopravnosti . Kakva bre ravnopravnost? Samo tezina na ledjima jos veca….
Pa dobro, ajde sad, ko sto rekoh, neko nema nikakav posao, i ja “kao“ treba da budem srecna sto cu “ to” da radim za neke sitne pare, a kako ce moja psiha da izdrzi to sve, o tome ne zelim ni da razmisljam.
Mogu i mogla sam da odem, da menjam, da se potrudim, ali nisam htela….A sto ? Bem li ga…valjda ima neki razlog…
Blizi se Nova Godina, i moja sluzba ce tad zvanicno da se otvori i pocne sa radom. Tako smo bar naculi posto se o tome glasno ne govori…. Frka je svima koji idu u tu sluzbu, plase se…a ja kao neki junak tesim ih i pricam :” Boze moj, sta je tu je. Snaci cemo se vec….” Ja jedina pricam kao veeeeeliki optimista i tesim druge, a samo ja znam kako mi je……

Zasto? Da li zbog zelje ili znatizelje?
Da li prolazi ili tek dolazi? Ne znam…Ne znam sta me ocekuje, ne znam ni da li da se nadam i cemu da se nadam…Mislim da me je upravo prosao onaj osecaj i da vise ne zelim ni da se nadam, ni da cekam i iscekujem.Bolje prolazim…
Cemu to iscekivanje kad nije moguce? I cemu bilo kakvo nadanje kad nije moguce?
Jednostavno, spustam se sa oblaka I koracam samo u nivoima realnih mogucnosti. Lakse je i jednostavnije…lepse i bezbolnije…svesno gubim i smatram svoju odluku savrsenu u ovim trenucima. Po prvi put…. Zelim realno, zivim stabilno, ujednaceno, ali bezbrizno…
Ili bar zelim da mislim da je ovaj nacin zivljenja lep I bezbrizan…mozda zato sto neki drugi nacin nije ispao vredan truda i nadanja, ulaganja i zrtvovanja…
Ko ce ga vise znati???
Mogla bih ja sad da ispricam pricu koja me je navela da razmisljam ovako i na ovaj nacin…Mogla bih, ali necu… Ucim se da cutim i precutkujem… Resila sam da na ovaj nacin ucutim “ na sav glas”.Mozda sam i htela da pricam, ali u mojoj glavi se culo samo ono “ cuti….” Ok – cutim….

Napomenula sam vec da cu da postavim sastav iz srpskog jezika na svom blogu bez obzira na ocenu jer cela sustina se ne svodi na umece u pisanju i sastavljanju, nisu svi ljudi stvoreni i rodjeni da pisu, vec na snalaljivost koja je meni itekako bitna u zivotu.

Ovo je sastav iz pismenog iz srpskog jezika ucenice koja ima oko, pretpostavljam, 17 god. Tako?

"...Zivot je sve sto vidimo i osecamo.On je u nama i oko nas,bogatstvo koga smo retko svesni.
Zivot dobijamo a niko nas ne pita da li ga zelimo ili ne,a moramo ga cuvati bez obzira na sve.Duboko u nama postoji dusa koju niko ne sme povrediti nama kao ni mi nekome mada se to svesno ili nesvesno cesto desava.Trebamo ciniti dobra dela koja ce usreciti nas same i ljude oko nas.Male stvari cine nas zivot srecnim a jos manje ga kvare.O njima ne treba govoriti vec govorimo samo o dobrim jer one cine nas zivot i dizu nas u oblake a lose nas povlace u morske dubine,pri cemu nam je za izvlacenje iz njih potrebno puno snage.Trebamo misliti na ljubav koja nas pokrece,neku lepu poruku,san koji bi voleli da se ostvari,iskrenog druga drugaricu,a ne na nesto lose sto smo proziveli jer se i posle toga nas zivot nastavlja iako u tom trenutku to sve izgleda jako tesko.Ne trebamo biti tuzni zbog lose ocene ili skupe jakne koju ne mozemo kupiti.Bas zato se trebamo smejati jer ce biti i dobrih ocena i stvari koje ce nas ciniti srecnijim od kupovine jedne jake!Osecanja ljubavi i srece su osecanja koja nam pokrecu zivot i zato ne treba patiti!
Male stvari me cine srecnom.Srecna sam sto docekujem svaki novi dan,sto se budim pored osoba koje volim,sto nisam sama.Pored tolike srece u mom zivotu ne mogu reci i da sam nesrecna.Mogu reci samo da postoje stvari koje me rastuzuju i stvaraju u meni neku nervozu za kojom cesto nema potrebe.Tuzna sam kada nemam podrsku ljudi oko sebe,kada znam da nekom recju ne mogu nekom da pomognem,kada je osoba koju volim daleko do mene.Mislim da sam mlada i da ne trebam da patim,da u svom zivotu trebam da imam sto vise svetlih trenutaka....."
Sreca i tuga se medjusobno smenjuju.One cine nas zivot onakvim kakav je.Samo ako smo svesni toga ici cemo dalje i necemo se osvrtati....

I ja jos nesto, za kraj ovog posta, njoj

U zivotu niko nece da te pita sta si imala iz pismenog iz srpskog, pisi kad osecas potrebu i ako je osecas, i radi u zivotu samo stvari koje volis. Skolu ces da zavrsis, pokusaj i faks, zbog sebe, ocene nisu merilo. Ti samo budi hrabra i jaka sta god da te zadesi...

Veoma cesto me uhvati neka nostalgija za ‘starim’ prijateljima. Setim se svih nasih gluposti, nestasluka, pa mi dodje nekako krivo sto u ovom svom ubrzanom zivotu ne nadjem vremena da im se posvetim, da ih nadjem… A bili smo tako slozni, jedinstveni, nesalomljivi…Ne znam… Pocela sam da ih trazim, cini mi se dovoljno mi je da ih vidim, da popricamo malo i setimo se detinjstva…Rastanci posle zavrsenog skolovanja je bio uz dogovor i obecanje – vidimo se, cujemo se… Nasla sam ih samo nekoliko…
Znam ja da oni nisu isti, da ja nisam ista, i da nas je zivot sigurno promenio, ali neki od njih su ostali isti.Isti onakvi kakve ih pamtim.
Kad sam bila za Beograd, znala sam da su mi tamo cetiri drugarice iz detinjstva. Morala sam da ih nazovem, da ih vidim.Ipak, proslo je 15 godina od naseg poslednjeg susreta.
Sve samih pozvala, rekla sam u kom cu hotelu da budem. Jedna mi se uopste nije javila, nazalost, a znam da zna ko sam, sa onom drugom nisam uspela da se vidim jer radi, pa dete, pa muz…a ja tamo samo jedan dan, treca me je pozvala kad sam stigla i rekla da joj je otac u bolnici i da ce da mi se javi ujutru (i jeste, videle smo se), a cetvrta ( Bilja) me je odusevila. Samo sto sam stigla u hotel, pozvala sam je i rekla sam joj gde sam, ona je tog trenutka sela u taxi i dosla do mene. Kad sam izasla ispred hotela da je sacekam ne mogu recima ni da opisem to osecanje. Zagrlile smo se i ona je pocela da place. Plakalo se i meni, ali , cutala sam…da bude lakse…
Izgubljene, zeljne razgovora sele smo u salu , narucile pivo (kao nekad) i pricale, pricale,pricale…mala nam je bila noc….ali najlepsa noc u mom zivotu, slatko sam se ismejala, ona ista kao i pre…Ostale su nam fotke, sveze, ne stare…i predivno osecanje…
Sutradan mi se javila i ona treca ( Maja) , otisle smo na pice, i pricale, pricale, pricale…ali samo nekih sat vremena jer sam morala da se vratim nazad…ali eto…lepo…prelepo
Bila sam ja od onda jos jednom za Bgd kod Bilje, izasle smo jedno vece u grad,obilazile butike, setale gradom, po kisi, bila sam joj gost tri dana, i prelepo me je ugostila. Sad cekam da dodje ona kod mene. …
Nema nista od onog “ vidimo se za 10 , 20, 30 godina mature”.
I naci cu ih ja sve, naci cu vremena ….
A sta me je navelo da napisem post o prijateljstvu? Ovo :

Pokazi i kazi da volis.Jer

"...Tu blizu sam imao prijatelja, u ovom gradu koji nema kraja.
Ipak dani idu i sedmice lete.
I prije nego se o kreneš, godina je prošla.
I nikada se ne vidamo sa starim prijateljma, jer je život brza i strašna trka.
On zna jako dobro da ga volim, kao i u danima kad sam dolazio kod njega.
I on je dolazio kod mene, ali smo tada bili mladi, a sada smo zauzeti, umorni ljudi.
Umorni od igranja ove glupe igre, umorni od pokušaja da se probijemo.
‘Sutra cu kažem! ‘nazvati Jima i pokazat cu mu da mislim na njega.’, ali sutra dode i ode, a udaljenost izmedu nas raste i raste, tu blizu, ipak miljama daleko.
‘Evo vam telegram gospodine,’.
‘Jim je danas umro.’.
I to je ono što dobijemo i zaslužimo na kraju.
Tu blizu, nestao je prijatelj.
Ne zaboravi da uvijek kažeš ono što misliš.
Ako nekoga voliš, reci mu.
Nemoj se bojati da kažeš ono što osjecaš.
Posegni i reci nekome šta ti znaci.
Jer kada odluciš da je pravo vrijeme možda ce biti suviše kasno.
Iskoristi dan.
Ne žali ni za cim.
I što je najvažnije, ostani uz svoje prijatelje i porodicu, jer su ti oni pomogli da postaneš ona osoba koja si danas...."